Film Dogville je prvi deo triologije USA, Land of Opportunities. Slede: Manderlay (2005) i Washington. Von Trier je 2003. godine, nakon prikazivanja filma u Kanu, optužen da nije dobro prikazao stanovništvo Sjedinjenih Država, i da film nosi jake anti-američke poruke.
U intervjuu na Kanskom festivalu 2005. godine, Lars Fon Trir (Lars Von Trier) izjavio je da nikada nije bio u Americi, ali da se on sam oseća kao amerikanac koji nema pravo da glasa u Americi. Isto tako, smatra da ne zna ništa o Americi, i da je on samo ogledalo koje reflektuje sliku koju prima iz medija.
Ako Dogville posmatramo kao prikaz “demokratskog” društva, koje je podeljeno u klase u kojima se moć iskazuje kroz instrumentalizovano nasilje zarad sticanja materijalnih dobara ili društvenog položaja, pri čemu se radnik, uslovljen egzistencijalnim potrebama u okviru jednog društva, smatra mehaničkom lutkom koja služi zadovoljavanju potreba svog poslodavca, dolazimo do problema svakog savremenog demokratskog društva. Lars Fon Trir Dogville-om publici postavlja niz pitanja koja se tiču ali i prevazilaze pitanja spoljne politike i društvenog uređenja Sjedinjenih Američkih Država (u daljem tekstu - SAD).
Kroz prikaz odnosa meštana sa glavnom junakinjom, a zatim i odnosa šefa mafije sa meštanima i glavnom junakinjom, Von Trier preispituje neke od osnovnih moralnih kategorija: dobra i zla, kao i hrišćanskih vrlina, grehova, zatim probleme: zlostavljanje, ropstvo, dužnistvo, prevaru, laž, eksploataciju.
PRIČA O DOGVILLE-U
Narator (John Hurt) nas vodi kroz tužnu priču o Dogville-u kroz film napravljen poput predstave, sa minimalnom scenografijom (kuće, ulice i pas su samo topografski označeni kredom na mapi grada) koja gledaocu daje uvid u sve što se dešava u svim domovima istovremeno aludirajući na nedostatak privatnosti u malom mestu ili/i u SAD-u.
Meštani malog rudarskog grada su nam predstavljeni kao “obični” ljudi, koji u doba materijalne krize vode svoje “obične” zivote. Thomas Edison (Paul Bettany) je mladi, samozvani filozof, koji tokom filma razmišlja o knjizi koju želi da napiše. On u isto vreme ima i ulogu svojevrsnog gradonačelnika ovog malog mesta i samoinicijativno radi na moralnom uzdizanju meštana za koje smatra da imaju problem sa prihvatanjem, i kojima je potreban nekakav poklon da bi naučili da prihvataju, kako je rekao u razgovoru sa svojim drugom Bill-om Hanson-om.
Kao poklon se pojavljuje mlada i lepa devojka Grace Margaret Mulligan (Nicole Kidman), koja je odbegla od gangstera. Tomas joj nudi utočiste u gradiću među, kako on smatra, poštenim i dobrim ljudima koji joj sumnjičavo dozvoljavaju da ostane dve nedelje, tokom kojih bi razmotrili njen dalji ostanak. Za uzvrat, ona nudi pomoć svakom domaćinstvu.
Iako su isprva tvrdili da im pomoć ne treba, građani joj daju poslove koji vremenom postaju sve teži i teži. Oni je eksploatišu i psihički i fizički zlostavljaju, što Grejs (Grace) stoički podnosi ne bi li ostala u Dogville-u.
Pred kraj filma, kada je Grejs već iscrpljena i slomljena, pojavljuju se gangsteri od kojih je odbegla a koje je mladi Tomas Edison pozvao u cilju da gradić dobije novčanu nagradu za predaju osobe sa raspisane poternice. Ispostavlja se da je čovek od kojeg je Grejs pobegla ustvari njen otac (James Caan), veliki šef mafije (The Big Man), koji želi da je vrati u njen prethodni život, ali koji, pre svega, želi da nastavi razgovor koji su započeli pre njenog begstva. Tokom njihovog dijaloga (koji ću predstaviti u jednom od sledećih podnaslova) Grejs odlučuje da izvrši osvetu nad Dogville-om, i rešava da spali selo i ubije sve meštane. Jedino preživelo stvorenje je pas Mojsije (Moses), kojeg je Grejs ostavila da živi ne bi li našao neko drugo mesto za život.
MOĆ KAO DEO LJUDSKE PRIRODE
Ako razmotrimo moć kao koncept Bertranda Rasela (Bertrand Russell) u kojem ona označava prvenstveno socijalni aspekt moći nad ljudima, dobijamo pesimističnu viziju čovečanstva, odnosno ljudske prirode. Prema Raselu, u ljudskoj je prirodi želja za moći, slično kao i kod Fridriha Ničea (Friedrich Nietzche) gde je stremljenje ka moći u čovekovoj prirodi, njegova pokretačka energija u dostizanju ciljeva. Kod filozofa “volja za istinom”(filozofsko stremljenje za shvatanjem apsolutne, objektivne istine) je , prema Ničeu, nista drugo do njihova volja za moć.
Iz ovoga proizilazi da moć nije samo u rukama velikih nuklearnih sila, država i institucija, važnih pojedinaca na odgovornim funkcijama sa velikim materijalnim potporama, već je i u rukama običnih poslodavaca, radnika i dece, jer svi streme svojim ciljevima, kako je Fon Trir i prikazao u filmu. Način na koji se moć ispoljava ukazuje na moral izvršitelja moći, odnosno na upotrebu ili zloupotrebu moći.
Ako moć posmatramo kao mogućnost subjekta da izvrši određeni čin a da on ne bude odgovorni počinitelj u zakonskom smislu, može se doći do pozicija moći sa kojih se uspešno koordinira nesnošenjem odgovornosti. Međutim, gledano kroz prizmu hrišćanstva, svako sa sobom nosi teret svojih dela i odgovornost za njih, pa će shodno eshatološkoj propovedi, svakoga stići kazna ili nagrada za dela koja su počinjena. Opet, da li je hrišćanski moral sklon opraštanju i milosti (Grace) u društvu vladavine moći, idealistička težnja i žrtva da se svet učini boljim mestom? Ako moć jeste instrumentalizovana manipulativna sila koja uređuje današnji svet, svakako da dovodi u pitanje sudbinu idealista ove vrste, koji teže da svojom ljubavlju prema čovečanstvu prihvate ljudsku prirodu u celini, sa svim vrlinama i manama.
Fon Trir je u likovima Dogville-a ponudio niz pogleda na ljudsku prirodu, gledano kroz prizmu moći.
Grejs je devojka koja je odbegla od svog oca, koji je moćan covek, ali isto tako i nemoralan, jer pljačka i ubija ljude, ali i od svog prethodnog života u takvom (nemoralnom) okruženju. Dolazi u Dogville, gde žive ljudi za koje smatra da su bolji od ljudi kojima je do tada bila okružena, i prema njima se ponaša vođena idealom hrišćanske dobrote: milosrdna je, oprašta, trpi svoje muke, voli te ljude koji je okružuju takve kavi su i trudi se da im pomogne u njihovoj nemaštini, taštini, samoobmanjivanju, predrasudama i gordosti.
Međutim, ono što je rezultat takvog njenog ophođenja prema njima je samo još veća zloupotreba njene dobrote.
Svako sa svoje pozicije moći, s obzirom da je raspisana poternica za njom i time je ucenjena od strane stanovnika Dogville-a, zloupotrebljava Grejs:
Meštani joj zadaju sve više i više teških fizičkih poslova da obavlja, dok joj sve više i više zameraju na neperfekciji (što aludira na odnos nekih poslodavaca na radnike) i traže greške zbog kojih bi je kinjili, (Ma Ginger je kinji jer je prešla preko staze);
Muškarci iz Dogville-a siluju Grejs (Chuck Hanson, Gospodin McKay, Ben);
Sin Chuck-a i Vere, Jason, traži od nje da ga fizički kazni (što ukazuje na razvitak perverzije), ucenjujući je da će ako ona to ne uradi, reći majci da ga je tukla. Grejs ispuni njegov zahtev, ali je Jason ipak optuži majci za fizičko zlostavjanje;
Vera (koja predstavlja edukovanu ženu koja se posvetila obrazovanju dece ) je protivnik vaspitanja dece upotrebom fizičke kazne. Ona osudjuje Grejs zbog udaranja njenog sina i nanosi joj veliku bol lomeci figurine od porcelana;
Bill joj pravi okovratnik sa improvizovanom bukagijom, i ona postaje rob Dogville-a;
Tom, kao neko ko joj je prvi ukazao poverenje, predlaže jedan za drugim planove koji se tiču njenog boljeg uklapanja u društvo poput nekog eksperimenta, u kojem su i ona i stanovnici samo zamorčići. Pošto zna da zavisi od njega, Grejs poslušno radi sve što joj on savetuje misleći da joj želi dobro i da su razvili odnos sličan platonskoj ljubavi, u kojem se ne traži ništa za uzvrat. Međutim, Tom želi Grejs fizički, pre svega, i razvija neku vrstu ljubomore prema ostalim stanovnicima Dogville-a sa kojima je nasilno spavala. Tom takođe fizički zlostavlja Grejs (dok ga ona odbija) ali i psihički, jer joj svojim fizičkim napadom ruši sliku o njihovom odnosu i pokazuje svoje nepoštovanje prema njoj.
Njihova zloupotreba Grejs je vezana, kako za ostvarivanje određenih intimnih ciljeva i pothranjivanje osećaja pripadnosti zajednici (klimav moral prikazan kroz motiv stada u filmu), tako i za nesvesno samoobmanjivanje (Vera misli da je Grejs ta koja je njenog muža nagnala na to da spava sa njom, i ne veruje da je zapravo Chuck silovatelj kao što ne veruje da je mali Jason tražio da bude udaren po zadnjici).
Ono što Grejs shvata je da su ljudi od kojih je pobegla isti kao ljudi kod kojih je došla. Ona uviđa da su ljudi kojima je data, makar i najminornija moć, najčešće u iskušenju da je zloupotrebe. Međutim, ona to naziva slabošću, i u skladu sa svojom idealističkom težnjom da pomogne svetu, i do poslednjeg trenutka se bori sa sobom jer je istina o ljudskoj prirodi boli. Trenutak prevrata u Grejs je dijalog sa njenim ocem.
DA LI JE AROGANTNO OPRAŠTATI?
Grejs i njen otac, koji kao šef mafije predstavlja moć sile, u kolima nastavljaju razgovor koji su otpočeli pre njenog bekstva. On je zabrinut za nju, jer zna deo strašnih stvari koje je doživela u Dogville-u. Ono što Grejs tokom dijaloga radi je odbrana svog čina milosti i opraštanja meštanima koji su je zloupotrebljavali, dok je otac optužuje za arogantnost koju takvo ponašanje nosi.
Grejs svojim ponašanjem predstavlja koncept prave ljubavi ili bezuslovene ljubavi, koja je ljubav prema ljudima neuslovljena njihovim ponašanjem.
Njegova je pouka za Grejs (koja želi da svet postane bolji) da je opraštanje loših postupaka ljudima nekorisno za te ljude. On smatra da ona, sa svojim visokim moralnim načelima zahteva od sebe daleko više nego od drugih. Činom opraštanja zla ljudima, prema njegovom mišljenju, oduzima im se mogućnost da snose odgovornost za svoje postupke.
Šef mafije kao predstavnik sile misli pre svega na teška zlodela koja za posledicu imaju tešku kaznu, dok Grejs čitavu svoju filozofiju bazira na hrišćanskom moralu i idealizmu da će činjenje dobra promeniti ljude i svet. Grejs smatra da je u ljudskoj prirodi da greši, i da je opraštanje opravdano dok njen otac poredi ljude sa psima, i insistira da je fizička kazna jedini način da se ljudi uzdrže od nekih grehova.
(Otac:“…Ali, ja ih nazivam psima. I ako jedu sopstveni izbljuvak, jedini način da ih zaustaviš je šibanjem”
Grejs:”Ali, psi samo slušaju svoju prirodu, pa zašto im onda ne bi oprostili?”
Otac:”Mogu se naučiti mnogim korisnim stvarima, ali ne ako im oprostimo svaki put kada poslušaju svoju prirodu.”
Grejs:”Znači, ja sam arogantna. Arogantna zato što im praštam?”)
Grejs napušta svoj ideal dobra i prihvata očev pogled na svet u kojem su moć i nasilje najbolje moralne pouke za ljude. U skladu sa svojim modifikovanim moralnim načelima određuje kaznu Dogville-u i njegovim stanovnicima onako kako smatra da su zaslužili. Naređuje da se selo zapali a stanovnici streljaju. Najoštrije kazne izriče Veri i Tomu, jer su je oni najviše povredili.
Grejs nema više milosti, ona sada ima moć da sudi o tudjim životima. Poput strašnog suda, kažnjeni su oni kojima je ona presudila, pri čemu je ona zauzela mesto onih koji su imali nadmoć nad njom.
Pas Mojsije, kojeg je poštedela smrti, je na neki način distinkcija izmedju ljudskih i životinjskih postupaka i zlodela, sa ukazivanjem na razum i moral naspram dominaciji prirodnih instinkata (ime grada- Dogville ističe da u tom gradu žive psi, a ne ljudi).
S obzirom da je Mojsije, prema Bibliji, bio onaj koji je primio od Boga deset Božjih zapovesti, ovaj čin u isto vreme i akcentuje upravo odnos prema Svetom pismu i hrišćanstvu. Kroz priču o Dogville-u, mi upravo imamo prikaz oglušivanja o njih, koje su temelj hrišćanske vere (nepoštovanje oca, krađu, preljubu, lažno optuživanje, ubistvo).
Opraštanje se, u hrišćanstvu, smatra za jednu od najvećih vrlina. Grejs tokom filma oprašta meštanima ali, kako okolnosti postaju sve surovije po nju, tako se njena volja da oprosti smanjuje. Ona polako dovodi u pitanje a na kraju i potpuno odbacuje milost i zauzima poziciju osvetnika, odnosno sopstvene suprotnosti.
Ako se arogancijom naziva nečiji pretenciozan, superioran stav u odnosu na nekoga, isticanje sopstvene vrednosti ili važnosti, onda se upravo diskutuje pitanje intelektualne ili moralne nadmoći Grejs nad ljudima u Dogville-u. Ona svoju moralnu nadmoć iskazuje kroz opraštanje ubedjena da je u ljudskoj prirodi da greše. Motivacija za takvu aroganciju je njena želja da ljudi postanu bolji.
Sa druge strane, sledi da je arogancija, takođe, i isticanje svake druge nadmoći. Ukazivanje na sopstvenu moć, na primer-demonstracija moći je, iz ovoga sledi, arogantan akt, sa motivom da se neko uplaši ili ukloni. Ovako gledano, Grejs ima puno pravo da svog oca optuži za aroganciju, koliko i on nju.
^^^
Dogville je kompleksan prikaz problema upotrebe moći u savremenom društvu prikazan kroz ideal hrišćanske dobrote. Glavna junakinja i ostali likovi u filmu predstavljaju dva antipoda ljudskog morala koji bivaju dovedeni u pitanje kroz niz provokativnih situacija.
Uprkos mnogim dijalozima tokom filma, ljudi u Dogville-u su uvek probleme rešavali nasilnim putem: ucenom, fizičkim nasiljem, silovanjem, ubistvom, koristeći sopstvene pozicije moći. Dobročinstvo, opraštanje i milosrđe su prikazani kao svojevrsni čin idealizma s obzirom na okolnosti u kojima je okrutna, svirepa, i koristoljubiva ljudska priroda, još okrutnija.
Dogville nam daje niz primera koji se mogu primeniti na svakodnevne društvene odnose i transformaciju moći, kao i na političke centre moći, ili pojedince koji je imaju. Možda je zato Lars Fon Trir rekao da je i on amerikanac koji nema pravo glasa u Americi. Nemogućnost uticanja na dominantne centre moći čini ljude bespomoćnima, i Grejs je ona koja se odrekla svojih ideala zarad želje da utiče na svet, da izvrši svoju volju.
Sa hrišćanske strane gledano-ona je posrnula, ali je svakako njena filozofija o dobru bila nespretno izvajana obzirom da pre dolaska u Dogville nije boravila među “običnim” ljudima. Suđenjem meštanima Dogville-a ona je sebe stavila na mesto Boga, što dovodi u pitanje svaki rat i svaki život oduzet ljudskom rukom.
Ali, ako je Grejs kao razočarani idealista na poziciji moći donela odluku da sve ljude, koji prema njenom kriterijumu nisu dovoljno dobri, treba ubiti a grad zapaliti, onda ona predstavlja sve idealističke pokrete i vođe koji su, nošeni sopstvenim vizijama ideala spremni da ljude lišavaju života.
Grejs je ubila građanstvo i zapalila grad, misleći da je time svet postao bolje mesto. Ali, ako je u ljudskoj prirodi da greši, njen postupak nije ništa promenio.
Gledano kroz praksu života u savremenom društvu, Grejs je imala želju da promeni svet i bila je žrtva sopstvenih ideala koje su drugi rušili, da bi na posletku ona prihvatila njihova pravila igre. Shvativši svoju nemoć da pomogne svetu posegla je za nasiljem kao jedinim, za nju, mogućim rešenjem.
Fon Trir je demonstrirao tamnu stranu ljudske prirode kroz geslo: “Daj čoveku moć, pa ćes videti kakav je čovek”, istovremeno ističući važnost i neophodnost postojanja ispravnih i čvrstih moralnih načela, nasuprot idealizmu, koristoljublju i licemerju.
LITERATURA:
1. Denny, David, Signifying Grace: A Reading Of Lars Von Trier’s Dogville, http://www.scribd.com/doc/12557524/Signifity-Grace-a-Reading-of-Lars-Von-Triers-Dogville,[acc. septembra 2009].
2. Dogville Pressbook, http://www.scribd.com/doc/7982169/Lars-Von-Trier-Dogville-Pressbook,[acc. septembra 2009].3. Girard, Rene, Le Sacrifice, Bibliothèque Nationale de France, Paris, 2003.
4. Niče, Fridrih, Volja za moć, Dereta, Beograd, 2003
5. Russell, Bertrand, Power: A New Social Analysis, Routledge, 2004.
VEBOGRAFIJA:
1. A Dog Not Yet Burried Or Dogville As a Political Manifesto, http://pov.imv.au.dk/Issue_16/section_1/artc7A.html, [acc. septembra 2009].
2. Dogville (2003.), Philosophical Films, http://www.philfilms.utm.edu/1/dogville.htm, [acc. septembra 2009].
3. On the Nature of Dogs,the Right of Grace,Forgiveness and Hospitality:Derrida, Kant, and
Lars Von Trier's Dogville by Adam Atkinson, http://archive.sensesofcinema.com/contents/05/36/dogville.html#53 , [acc. septembra 2009].
4, Dogville by Rodger Ebert, http://rogerebert.suntimes.com/apps/pbcs.dll/article?AID=/20040409/REVIEWS/404090303/1023 , [acc. septembra 2009].
5. Dogville by Victor Morton, http://www.24fpsmagazine.com/Dogville.html, [acc. septembra 2009].
FILMOGRAFIJA:
1. Dogville
(produkcija: Vibeke Windeløv, 2003; distribucija: Columbia Tristar, 2004.),
trajanje:178 min.
režija i scenario: Lars Von Trier
uloge: Nicole Kidman, Lauren Bacall, Chloë Sevigny, Paul Bettany, Stellan Skarsgård, Udo Kier, James Caan, Ben Gazzara, Blair Brown, Jean-Marc Barr, Paul Bettany, Patricia Clarkson, Željko Ivanek
montaža: Molly Marlene Stensgård
naracija: John Hurt
2. Dogville Confessions
(Producent: Carsten Holst, 2003; California Filmes)
trajanje: 55 min.
režija: Sami Martin Saif
montaža: Camilla Schyberg
muzika: Søren Hyldgaard
film je uključen na disk2 DVD izdanja filma Dogville (2003)
Постови
